Avtori priče o liku po kom sam sebi dao nadimak, među ostalim smislili su i stihove koji bi savršeno mogli da dočaraju atmosferu ovo topika iliti thread, što bi rekla koleginica Misek. Kad sam krenuo da razmišljam o poslednjim riječima ispisanim na zidu našeg bratstva i jedinstva, kao grom iz vedra neba u glavi mi se pojaviše se stihovi (posvećeno, naravno, Ssevinu):

"Oseti kako energija kruzi
I kao da pali vazduh izmedju nas
Bezis od mene nema i hladna
Jer plasi te snazan cudni osecaj

I ne cujem te vise jer me uporno zoves
Istog trenutka kad i tebe ja
Brise se prica samo pisana za nas
Sabijena vecnost u sekundi sna

Sa olovnim nogama ja ne mogu nikud
Sa olovnim srcem ja ostajem sam"

A potpuno realno i jedino normalno bi bilo da se ova situacija nastavi prvim stihovima iz te iste pjesme:

"Zakljucavam dusu pred tobom i cutim
Procitaj to u mojim ocima
Podizem opet stari gvozdeni zid
I zauvek brisem iz glave tvoj lik."

Ali nismo mi olovni vojnici...

Igraš na kvarno, nije ti fer.

Izvini, neću više.

E, jebi ga!

Čiča miča, gotova priča.

Baš uživaš u slatkoj patnji. Imali smo prilike da stanemo ali ti nećeš.

Pitaš "mamu" šta da radiš? Završavaš za 10 minuta?

Šta je sad ovo ljudi moji? Zar nije neko reko, da neće dozvoliti, da tema ode u zaborav? Evo, jedva sam je spasila, da nam ne pobegne.

Tu sam Ssevine, tu sam. Morao sam sinoć malo duže da odknjavam, umorio me dvotočkaš. 

Jaz sem tudi tukaj.

_____________________________

"Vrabec zavida pavu breme njegovega repa".
R. Tagore