Čistim...

Marsikdo bi lahko pomislil, da sem se nalezla vseh modrosti naše Eko vile... (btw, res priporočam njen blog!) ali da sem se odločila temeljito pospraviti stanovanje. A ne. Žal, ali na srečo. Tokrat je prišlo na vrsto notranje čiščenje, a tudi ne mislim tistega na stranišču. Mislim na dušo in na "jaz".

Ipak mi je nekako lakše da svoju dušu izlijem na papir u maternjem jeziku.Šta me čini srećnom? U poslednje vreme zaista se to često pitam. Odgovor je na dlanu, a hrabrosti niotkuda. Iz dana u dan prepuštam se poslu koji me zaista zamara. Maštam, kako bi bilo lepo raditi nešto kreativno. Nekad sam pevala u horu. Pravila nakit. Crtala ugljem. Crtala na staklo. Pisala pesme. Bavila se fotografijom. A sad? Sada radim. Radim prepodne, radim poslepodne, radi mi mozak dok spavam. Ima li to smisla? Nema.

Neko mi je rekao pre mesec dana: svaki dan bar 5 minuta uzmi za sebe. Sedni i razmišljaj samo o sebi. A ja? Kao da mi je bilo neprijatno sedeti sama u svom društvu i slušati šta to ona druga ja misli. Šta je to, što je brine. Šta je to, što je raduje. Šta je to, što bi učinila, da ima snagu superžene?

I nikako da obavim taj zadatak. Taj neprijatni razgovor. Nikako da saslušam onu drugu ja. Sreća u nesreći bila je da sam ostala sa decom kod kuće. Blaga prehlada, jako visoka temperatura. Oni su pajkili, ja sam razmišljala. I kaže mi osoba, sa kojom sam sedela svo to vreme: "Zašto ne uradiš nešto po pitanju svoje sreće?". I ja joj odgovaram: "Ne znam". I tako je ostalo. To je bilo prvih pet minuta. Zaista neprijatnih. Ali najznačajnijih pet minuta mog života, posle kojih sam odlučila da tako više ne može.

Želim da promenim svoj život. Ona druga ja je ipak bila u pravu. Sigurno je to neka hrabra žena, koja se ne plaši ni kriptonita.

Poslala sam samo jedan mail kojim sam želela da otvorim sebi ta vrata. Od tog trenutka, dnevno sam prelazila kroz faze ekstremne radosti, totalnog straha, beskrajnog plača, pa sve do saznanja da to što radim MORA biti dobro. Jer ovaj put, radim to za sebe, bar tako mi je rekla osoba, sa kojom sam provela tih 5 minuta. Ta moja drugarica, ono moje pravo ja.

... recimo da još uvek tražim svoj put. Nekako mi se čini kao da sam počela da hodam u pravom smeru... ili sam bar pokucala na prva vrata.

Držite palčeve x